Posebni običaji Osmanlija u mesecu Ramazanu
Mesec ramazan, koji je najsvetiji i najodabraniji za sve muslimane, posebno se obiležavao u vreme Osmanlija.
Tadašnji stanovnici su željno iščekivali pojavu mlađaka, glasnika ramazana. Prema islamskom učenju, svaki mesec u hidžretskom kalendaru počinje sa pojavom mladog meseca, pa tako i ramazan.
Osmanlije su se toga pridržavale, i muftije bi do jutra čekale i dežurale kada će se pojaviti mlađak. Nakon pojave mlađaka, onaj tko ga vidi bio bi primljen kod muftije, tadašnjeg sudije, gde bi položio zakletvu da je video mlađak, i posle toga se proglašavao početak svetog meseca.
Dolazak ramazana se na poseban način objavljivao, a to je pucanjem iz ramazanskog topa, baš onako kako se danas označava vreme iftara. Kuće bi se nekoliko dana pre čistile i pripremala bi se posebna jela.
U mnogim kućama se pripremao iftar od početka do kraja najsvetijeg meseca. Neke kuće su bile podeljene na dva dela: muški i ženski deo, tako su i sofre u nekim kućama bile podeljenje na sofre za kojom sedi gazda i muški gosti, i u drugoj, domaćica i ženski gosti, a za trećom sofrom bi sedela posluga u kući.
Davuldžije su bile osobe koje su imale zadatak da stanovnike probude na sehur. Takva praksa postoji i danas u Turskoj 🇹🇷.
Posebne zabave „Među stupovima“ su se odvijale u periodu Osmanskog carstva. Jedino mesto gde su se stanovnici Istanbula zabavljali bilo je „Među stupovima“.
Tu su izvođene pozorišne predstave, a za vreme ramazana to je bilo mesto zabave za celu porodicu. Mesec ramazan bio je poseban po tome i što bi sultani u tom mesecu znali obući odeću običnih ljudi i izaći među običan svet, gde bi slušali probleme ljudi, utvrđivali šta im je potrebno, pomagali drugima kako se nitko ne bi mučio u vreme ramazana.
Osim toga, adet je bio da se značajno snize cene životnih namirnica, kako bi i oni slabijeg imovinskog stanja mogli ugostiti musafire, kao i da ne bi ostali uskraćeni za nešto.
Teravije su se klanjale tako što bi se nakon svakog četvrtog rekata učile prikladne ilahije. Mnogi ovi običaji i dan danas postoje u Republici Turskoj.
